Ovogodišnji, 49. po redu Oktobarski Salon održan je 26. 9. – 9. 11. u Beogradu, pod nazivom Umetnik-građanin / Umetnica-građanka; Kontekstualne umetničke prakse. Oktobarski Salon je manifestacija ostvarenja iz područja vizualnih umjetnosti, čiji je osnivač i pokrovitelj Grad Beograd.


Od svog osnutka 1960. godine, Salon je prošao proces redefiniranja tijekom kojeg je iz izložbe najboljih ostvarenja iz područja likovnih umjetnosti (što se kasnije proširilo i na vizualne umjetnosti) prerastao u međunarodnu manifestaciju pod autorskim konceptom umjetničkog direktora. O konceptu Salona odlučuje Savjet sastavljen od priznatih stručnjaka iz područja vizualnih umjetnosti (povjesničara umjetnosti, likovnih kritičara i umjetnika), koji imenuje Grad Beograd. Savjet Salona bira Žiri, koji dodjeluje tri ravnopravne nagrade za najbolja ostvarenja na Salonu. Kustosica ovogodišnjeg Salona, Bojana Pejić, u popratnom tekstu Salona objašnjava kako ovogodišnji Salon predstavlja one umjetničke prakse koje se već dugi niz desetljeća nazivaju umjetnost u kontekstu. Kako je kontekstualna umjetnost postala bitan dio umjetničke produkcije i na međunarodnoj i na srpskoj sceni, kao glavna kustosica želi ponuditi izložbu na kojoj će radovi koji se bave različitim kontekstima biti postavljeni na istu komparativnu razinu. Tvrdi da cilj izložbe nije proglasiti kontekstualnu umjetnost novom tendencijom, „već pokušati ponuditi mapiranje umjetničkih i teorijskih pozicija koje preispituju pojam autonomije umjetnosti u današnjim demokratskim društvima, u kojima, bilo da se radi o zapadnim demokracijama sa dužim povijesnim stažom ili pak o novim postkomunističkim demokracijama, postojanja i djelovanje civilnog društva nije uzeto zdravo za gotovo, već je aktivni, čak svakodnevni, rad u procesu.

Sam naziv izložbe ne sugerira temu izložbe, jer se radovi na izložbi bave velikim brojem tema, već bi trebao ukazati na činjenicu da će na izložbi biti predstavljeni umjetnici koji se kritički pozicioniraju prema „datoj realnosti“, datom kontekstu; oni dovode u pitanje politiku reprezentacija, odnose moći, preispituju umjetničke i političke institucije , kao i vlastitu umjetničku produkciju koja danas nastaje u uvjetima „relativne autonomije“ umjetnosti. Na 49. Salonu biti će predstavljene one umjetničke i teorijske pozicije koje vizualiziraju odnosno tematiziraju one aspekte „datog konteksta“ koji su u javnom prostoru demokratskih (i neoliberalnih) sredina konstruirane kao nevidljive (pitanje privatizacije, nezaposlenosti, izbjeglištva, beskućnika, seksualnog rada, ljudskih prava manjinskih grupa, emigracija, društva nadziranja, cenzure, anarhizma, itd.); ili su pak identificirane kao one koje ne pripadaju javnoj nego privatnoj sferi (poput nasilja nad ženama ili djecom, npr.).“ (iz vodiča Salona; autor teksta: Bojana Pejić). Cilj, prema riječima kustosice, nije uputiti nikakvu „poruku“ publici i stručnoj javnosti; ipak, ova izložba ima moto, i to u upitnoj formi: Da li nam je potrebna umjetnost da nam kaže ono što ne želimo znati?


Bojana Pejić je kao asistentice odabrala Ivanu Marjanović i Vidu Knežević, mlade kustosice koje su osmislile projekt KONTEKST galerije. Ta je galerija služi ne samo kao izložbeni prostor, već i kao mjesto alternativnog obrazovanja i istraživanja na području suvremene umjetnosti i kulture. U drugom mjesecu ove godine, izložba suvremene prištinske umjetnosti pod nazivom „Odstupanje“, trebala je biti otvorena u KONTEKST galeriji. Međutim, otvorenje je prekinuto zbog protesta pripadnika nacionalističke organizacije „Obraz“ i njihovih pristaša, pri čemu je uništen jedan rad s izložbe.

Ivana Marjanović rođena je u Beogradu 1979. godine. 2005. diplomirala je povijest umjetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od studenog 2005. godine radi na projektu KONTEKST galerija. Živi i radi u Beogradu i Beču.

Vida Knežević rođena je u Zrenjaninu 1980. godine. 2005. diplomirala je povijest umjetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od studenog 2005. godine radi na projektu KONTEKST galerija. Trenutno je na postdiplomskom studiju na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, odsjek Teorija umetnosti i medija. Živi i radi u Beogradu.

Koliko je po Vašem mišljenju Oktobarski Salon referentna točka srpske kulture i šire čitave JI Europe (pored Istanbulskog Bijenala)?
Institucija Oktobarskog Salona (dalje u tekstu: OS, op.a.) je daleko od referentne tačke srpske kulture a pogotovo šire jer je on jedna konzervativna institucija koja se vodi principima prestiža, umetničkog tržišta i brendinga što je u potpunosti u skladu sa današnjim stanjem savremene umetnosti. Šta to znači? To znači da institucija OS kao umetničke direktore po pravilu poziva isključivo renomirane kustose (koliko su relevantni i za koga to je drugo pitanje) koji iza sebe imaju iskustva velikih izložbi bijenalskog formata ili vođenje velikih institucija kao što su muzeji savremene umetnosti. Ono što je važno je da zvezde kustosi/kinje dovedu u Beograd zvezde umetnike/ce kako bi se institucija što bolje reprezentovala, dok se koncept izložbe stavlja u drugi plan Pored toga institucija OS nema određenu liniju koju prati u koncepciji već izložbe zavise isključivo od kustosa koji mogu da budu toliko različiti da čak predstavljaju suprodstavljene ideološke pozicije. Opet, šta znači biti referentan? Za koga? Jer u Beogradu ili Novom Sadu npr. za nas i naše viđenje rada ima mnogo referentnijih organizacija i institucija kao što je Kuda.org, Teorija koja Hoda, itd… Verovatno za nekoga institucija OS jeste referentna tačka, za nas sigurno nije (kao što nije ni bilo koja izložba tipa bijenala jer se one u većini slučajeva vode po istim principima i predstavljaju institucije kontrole i konzumacije)… Retki su primeri da se uspelo izaći iz ovih modela ali nije nemoguće. Jedan primer je Bijenale u Bukureštu.

Od 2001. godine Salon je koncipiran kao autorska izložba, što znači da se bira direktor koji predlaže koncept Salona, a od 2004. postaje internacionalni – smatrate li to dobrim idejama? Smatrate li pozitivnom promjenu sa lokalnog prema internacionalnom karakteru, jer broj stranih umjetnika nadmašuje domaće?
Da to je svakako pozitivno jer ljudi u Srbiji još uvek ne mogu sebi da priušte putovanja a pratiti dešavanja van zemlje preko interneta i kataloga nije isto kao i imati mogućnost da se uživo vide izložbe, posete simpozijumi, diskusije itd. U Srbiji se u kulturu ulaže prilično malo novca (izuzetak je OS) tako da i ako hoćete da napravite neki simpozijum ili pozovete neke umetnike/ce iz inostranstva to je teško (moguće jeste i mi to radimo ali to se više bazira na prijateljskoj osnovi jer ne postoje sredstva da se ljudi (kako treba) plate za svoj rad pa se i ta gostovanja više svode na solidarnost i neku želju da se deluje zajedno…


Takođe obrt na autorsku izložbu je ok u smislu da je to, po nama zanimljivija praksa u poređenju sa prethodnim Salonima (gde je OS davao presek lokalne scene u poslednjih godinu dana) ali ipak mislimo da bi OS mogao da razmotri uključivanje kolektiva i grupnog rada, zatim mlađe generacije kustosa/kinja, kao i uključivanja umetnika/ca na pozicije umetničkih direktora/ki izložbe (i to sve spada u tzv autorski rad, zar ne?)

S obzirom na dugu tradiciju (od 1960.) koliki je utjecaj Salona na modernu srpsku umjetnost?
Pa sigurno da je imao nekog uticaja ali kako je Salon toliko neprofilisan teško je da se takav uticaj isprati… Za razvoj naše kustoske prakse npr Salon nije imao nikakav značaj u smislu da smo mogle nešto da naučimo ali opet imao je informativan karakter u smislu da smo mogle da vidimo neke radove, itd. Možda bi taj uticaj mogao da se bolje vidi ukoliko bi Salon pokrenuo i jedno šire polje delovanja, na primer, kritičko-teorijski časopis, organizovao simpozijume, itd. Naravno morao bi se kompletno reformisati… Ovako kako je sada teško da može nešto substancijalno da uradi.

Koliko su sociokulturni kontekst i društvena atmosfera u Srbiji (prijelaz u neoliberalni kapitalizam) determinirali koncept i izgled ovogodišnjeg salona? Kakva je situacija nakon drugog mjeseca i „Odstupanja“?
Koncept je postavila Bojana Pejić s tim što je sam koncept i dalje bio prilično otvoren (kako je to obično kod ovakvih izložbi…) u smislu tema kojima se radovi bave i tek je izbor radova dao preciznost konceptu. Nama je bilo dosta važno da pokažemo vezu nacionalizma i nekih lokalnih političkih previranja i kapitalizma, jer u Srbiji kao prvo ne postoji svest da je kapitalizam uveliko tu već se misli da smo mi još negde daleko u tranziciji,a kao drugo EU diskurs se u «demokratskoj» javnosti propagira kao jedini pozitivni model i kao nešto što će svima poboljšati živote i skoro da ne postoji kritička svest o EU i o njenoj politici isključivanja, društvene nejednakosti, hegemonije i dominacije. Primer koji može dobro da ilustruje situaciju o kojoj govorimo je studentski pokret koji je nastao kao odgovor na nacionalizam u zemlji a posebno se istakao u februaru po proglašenju nezavsnosti Kosova a koji se zove «Evropa nema alternativu»!


To je upravo taj «demokratski» mejnstrim diskurs. Srećom, u određenim krugovima kao što je alternativna scene u Beogradu i Novom sadu postoji kritčko pozicioniranje (npr Biro za kulturu i komunikaciju, Žene na delu, Queer Beograd, slobodnakultura.org, Crna kuća, Kuda org, Teorija koja Hoda, itd).
Što se tiče «Odstupanja» situacija je ista, nema mesta za takvu izložbu…

Možete li ukratko objasniti postav ovogodišnjeg Salona, odabir lokacija, i „mapiranje“ po prostorima? Da li dio Salona izložen u Legatu preispituje srpsko društvo, ili šire? Koliko su ti problemi univerzalni?
Lokacije su manje više ono što je dostupno organizatorima Salona (Kulturnom centru Beograda) s tim što je Bojana Pejić insistirala da se uključe i još neke lokacije kao Kontekst galerija jer je smatrala da je to politički potez baš zbog cenzure izložbe «Odstupanje, umetnička scena Prištine». Od «neuobičajenih lokacija» ove godine je bila uključena i Jevrejska opština i Beogradsko psihoanalitičko društvo…
Postavka koju je radila umetnička direktorka je bila takva da je istakla tematske celine izložbe.


Bojana Pejić je to ovako objasnila u vodiču izložbe:
«S obzirom na to da se Oktobarski salon održava u više izlagačkih prostora, pokušala sam da te prostore iskoristim za prezentaciju nekoliko tematskih celina…Ovakvo tematsko grupisanje formirano je za potrebe izložbe, a to, međutim, ne treba da znači da se svaki izloženi rad bavi samo jednom temom. U najvećem broju radova ukršteno je više tema. ..U Muzeju 25. maj izloženi su radovi umetnica od kojih su neki jasne feminističke orijentacije; institucionalna kritika sedamdesetih godina; ideološka kritika formulisana u periodu državnog socijalizma, i/ili posle njega. U Kulturnom centru Beograda tema je seksualni rad i različiti oblici koje on poprima; u Galeriji Artget su radovi koji tematizuju queer pozicije. U Kući legata postavljeni su radovi koji preispituju politiku kolektivnog pamćenja i kolektivnog zaborava, nacionalističke ideologije i religije. Javno kupatilo Dunav mesto je za radove koji se bave kapitalom, kapitalizmom, globalizacijom, siromaštvom, emigracijom, politikom EU, efektima masovne kulture/medija, itd.»
Mi bi rekle da radovi u Legatu stavljaju srpsko društvo u širi okvir. Tu je rad Driton Hajredinija, umetnika iz Prištine i Minstera koji se bavi problemom rasizma u EU kontekstu, ili npr rad Artura Žmijevskog koji mapira antagonozme poljskog društva. S druge strane, neke stvari kao što je npr govor o srpskoj hegemonoj politici devedesetih i srpskoj ulozi u ratovima su specifično lokalni.

Možete li ukratno hrvatskim čitateljima objasniti mjesto i ulogu Grupe Spomenik, dobitnike jedne od nagrada?
Grupa Spomenik je pokrenula niz važnih pitanja koja se bave politikama sećanja. Članovi ove grupe su imali zanimljivu koncepciju rada u smislu da rad nije bio umetnički objekat na izložbi već su “izložili” proces rada na novini. Izložbeni prostor koji im je bio namenjen je zapravo bio njihov radni prostor gde su oni organizovali predavanja i radionice, okupljali se i radili na novini koju će u narednom periodu štampati a iz koje ćemo zapravo biti u stanju da vidimo koja je njihova pozicija i do čega su došli.


Zapravo, činjenica da su se oni u okviru ovakve mainstream umetničke manifestacije bavili temom Srebrenice , tačnije procesima reasocijacije nestalih osoba u genocidu u Srebrenici 1995. godine kao i ulogom ICMP komisije u tim procesima, , kao i činjenica da je njihov rad bio jedan od nagrađenih, otvara spektar zanimljivih pitanja. Na primer, pitanje odnosa institucija kulture, danas u Srbiji, prema temi rada ove grupe je jedno od takvih…
Iz kataloga izložbe o grupe Spomenik:
„Grupa Spomenik od 2002. godine analizira paradoksalne pokušaje Skupštine grada Beograda da izgradi spomenik posvećen ratovima devedsetih na tlu bivše Jugoslavije.
Kroz diskusije i polemike, Grupa Spomenik formuliše svoj osnovni radni aksiom: spomenik = razgovor, i razvija strategije produkcije autonomnog diskusionog prostora u kome je moguć razgovor o ideologiji i politici koja stoji iza ove namere Skupštine grada Beograda.
2007. godine, Grupa Spomenik, proglašava svoje aktivnosti, kroz seriju umetničkih radova, performansa i razgovora, javnim spomenikom posvećenim ratovima devedesetih na tlu bivše Jugoslavije. Matemi reasocijacije Grupe Spomenik izložen na 49. Oktobarskom salonu predstavlja aktivnosti Međunarodne komisije za nestala lica (ICMP), i nastavlja gradnju javnog spomenika posvećenog ratovima devedesetih produkcijom autonomnog prostora za razgovor o žrtvama genocida. Grupa Spomenik izlaže metode procesa reasocijacije jednog slučaja nestale osobe u genocidu u Srebrenici 1995. godine. Logika izlaganja ovog slučaja prati konstrukciju matema reasocijacije, odnosno proces kojim se gradi i nastaje broj (niz slova i brojeva) koji omogućava da se dođe do identiteta, imena nestale osobe. Chain of Custody je osnov procedure praćenja reasocijacije kroz koji se generiše matematički zapis, matem o: mestu/identitetu, skeletnom ostatku/identitetu i DNK identitetu nestalog.
Matemi reasocijacije Grupe Spomenik predstavljaju naučnu zajednicu Međunarodne komisije za nestala lica kroz radionice i prezentacije rada forenzičara, i najmlađu generaciju teoretičara kulture, antropologa prava i pisaca iz Tuzle i Sarajeva koji će održati seriju predavanja zasnovanu na teoriji sećanja i otvoriti prostor za razgovor svih zainteresovanih.“

Budući da kao voditeljice galerije Kontekst pripadate alternativnoj beogradskoj sceni, koji su bili motivi Vašeg prihvaćanja sudjelovanja u organizaciji Oktobarskog Salona, na kojem su predstavljene etablirane umjetničke prakse?
Pa zaista nije bila laka odluka. Naravno svesne smo da i na alternativnoj sceni nije sve tako alternativno, organizacije novac primaju iz raznih «sumljivih» izvora itd.


Ali ipak uključiti se u jednu instituciju prema kojoj smo dosta kritične nije bilo za nas baš jednostavno. Nas je Bojana Pejić pozvala da radimo sa njom upravo nakon nasilnog zatvaranja i cenzurisanja izložbe «Odstupanje, umetnička scena Prištine». Na neki način, utisak o tome da teško da bi nas neko iz organizacije ili borda Salona (iza koga stoji Skupština grada Beograda) pozvao da sarađujemo na ovogodišnjem OS-u, baš zbog situacije koja se produkovala na sceni, kao i nepozicioniranje institucija kulture , nakon izložbe «Odstupanje», učinila nam se zanimljivom i negde subverzivnom. Generalno, naša odluka je bila vezana za kritičnu situaciju u društvu a kako OS ima ogromnu publiku (koju ni na jednoj drugoj izložbi u Beogradu nećete videti – kroz jedan od prostora nekada dnevno prođe i po 170 posetilaca) mislile smo da treba da učestvujemo i probamo da utičemo na izbor radova, napišemo tekst u katalogu, predstavimo naše pozicije u/prema širem kontekstu, itd.

Koja je bila Vaša uloga kao asistentica Salona? Kako je tekao kustoski proces, postavljanje Salona, jeste li participirale u selekciji radova?
Što se tiče selekcije ali i programa ovogodišnjeg Salona naš udeo je bio prilično širok. Bojana Pejić je bila jako otvorena i skoro sve naše predloge po pitanju radova je prihvatila a dosta je svojih preispitala i odustala od njih kroz proces zajedničkog i kritičkog rada. Koncept je ona postavila i on je bio gotov u momentu kada nas je pozvala da radimo sa njom. Zaista, profesionalni rad sa Bojanom Pejić je bio jako konstruktivan. S druge strane, i privatno, bas nam je bilo lepo provoditi vreme sa njom, ćaskajuci o najrazlicitijim temama u super pozitivnoj atmosferi. Međutim, problem je što institiucija OS ne predviđa istraživanje kustosa/kinja kao ni prostor za zajednički rad tako da smo mi samoinicijativno putovale u Berlin kako bi sa njom radile a u Beogradu smo se viđale po kafićima jer nismo imale prostor gde bi sedele i radile. S druge strane, nama je ovo sve teško razumljivo s obzirom da je budžet izložbe za naše pojmove nezamislivo veliki (oko 400 000 eura!)… Pored toga problem je i što je vreme jako kratko za ovakvu izložbu, godinu dana nije dovoljno ni za umetničku direktorku, a mi smo poziv dobile tek u febraru… Tako da vremena za ozbiljno istraživanje, putovanja, i sl. nema. Šta znaš, znaš.

Kakve su reakcije medija i javnosti na Salon? Može li se Salon smatrati uspješnim?
Reakcije su podeljene što je dobro jer ako ne bi bile, mi bi se zapitale da li sa nama nešto nije u redu. Ima dosta kritika, mada nismo imale priliku da kritike čitamo od strane kolega/koleginica i umetnika/ca koje cenimo što bi nama bilo dragocenije jer kritika je dobra i svi mi tokom svog rada sve vreme učimo. Ali to je drugi problem. Na sceni i u medijima se jako malo piše, ne postoje platforme za kritiku niti časopisi, kao nii honorari za pisanje. Jedan od naših predloga je bio da OS pokrene u budućnosti platformu za kritiku jer ima saradnju sa novinom Politika ali nešto ne verujemo da postoji svest o važnosti jednog takvog segmenta, što je šteta jer postoji finansijska mogućnost…Takođe, na javnim vođenjima smo imale iskustva da se razviju zaista dobre diskusije i polemike što mislimo da je znak da izložba funkcioniše jer nije napravljena da se publici svidi ili da je oplemeni već da izazove polemike.

Kako ste došle na ideju otvaranja Kontekst galerije? Koja su Vaša iskustva u radu iste? Možete li se tematski I medijski opredjeliti?
Slučajno. Sticaj okolnosti i sreća. Na jednoj izložbi u Studentkom kulturnom centru sredinom 2005 smo srele direktorku Centra za kulturu «Stari Grad» Ljubicu Beljanski Roistić koju nismo poznavale niti smo znale za kulturni centar jer se on bavio do tada više dramom, pozorištem kao centar za decu i mlade. Razgovarajući sa njom palo nam je na pamet da bi mogle jednom tu da organizujemo neku izložbu jer je prostor nepoznat sceni vizuelne umetnosti i tako je sve počelo. Ona nam je predložila da napravimo predlog za nešto više od jedne izložbe i tako je nastala Kontekst galerija kao samoorganizovan, nekomercijalan alternativni prostor zahvaljujući otvorenosti direktorke Ljubice Beljanski Ristić koja je omogućila prostor delovanja Kontekst galerije, finansijsku i logističku podršku. Tako je bila pokrenuta inicijativa transformacije jednog dela kulturnog centra u galeriju koja služi kao izložbeni prostor, ali i kao mesto alternativnog obrazovanja i istraživanja u oblasti savremene vizuelne umetnosti i kulture.
Period od posednje tri godine prekarnog rada galerije (i centra) predstavlja pokušaj unapređivanja, održavanja i borbe za delovanje u uslovima konstantne neizvesnosti mogućnosti korišćenja fizičkog prostora za rad, pokušaj opstanka i realizacije nekomercijalnih programa u instituciji kulture koja pokušava da opstane u vreme kada”zakoni” privatizacije, profita i kapitala sve više određuju svaki oblik kulturnog delovanja. Ni centar ni galerija nisu na budžetu države ili grada i čak je centar u obavezi da prostor plaća centralnoj gradskoj opštini «Stari Grad» što je postalo finansijski nemoguće.
Tokom protekle tri godine rada, Kontekst galerija je pre svega predstavljala radove mladih umetnika/ca, pokretala diskusije o fenomenima u savremenoj umetnosti, kulturi i društvu. Kroz izložbe, prezentacije, predavanja, panel diskusije, radionice itd. Kontekst galerija je težila iniciranju i razvijanju kritičkog diskursa u savremenoj umetnosti i kulturi. Rad na koncipiranju programa galerije i njegovoj realizaciji je za nas ujedno predstavljao i process samoobrazovanja, refleksije, samokritike i promišljanja. Stoga se program galerije, (što se vidi i u ovom pregledu našeg rada tokom protekle tri godine, a posebno tokom prve godine našeg rada), menjao u pravcu jasnije i doslednije vizije i profilisanja našeg delovanja u jednom društvenom okviru. Ono do čega smo, tokom rada i konstantnog procesa učenja i interakcije sa lokalnim i internacionalnim , umetničkim i — što je jako važno — aktivističkim scenama došle/i, razumevanje je našeg rada kao jedne vrste prostora za kritičko i političko delovanje kroz savremenu umetnost i kulturu.
Što se tiče medija nemamo neki striktan zahtev, više naz zanima čime se rad bavi, koja pitanja otvara nego da li je video, fotografija itd. Generalno klasični mediji su manje zastupljeni (npr slikarstvo, grafika) prosto jer malo ima umetnika/ca koji rade u ovim medijima a da ne slikaju portrete, pejzaže ili nekakve apsktraktne slike što nas uopšte ne zanima.

Kako gledate na odnos politike i umjetnosti, te na aktivizam u umjetnosti? Koliko je aktivizam zastupljen u suvremenoj srpskoj umjetnosti?
Mi na taj odnos gledamo pozitivno mada generalno tu je problem i terminologije…Jer politika je uvek bila u odnosu sa umetnošću, umetnički rad uvek otkriva nekakvu političku stvarnost, uslove produkcije, distibucije, idelogiju… Ali ono što se nama čini relevantnim su umetničke prakse koje u svojoj strukturi radova preispituju odnose moći, dominacije, hegemonije, dominantnih ideologija, prakse koje te fenomene dovode u pitanje, raskrinkavaju jer oni se obično nama pokazuju kao normalizovani, uzeti zdravo za gotovo, često i lažno predstavljaju (kao npr politika EU koja je navodono «Evropa bez granica», demokratska EUropa ili politika USA itd a s druge strane ljudi se deportuju, ubijaju itd). Nama je generalno veza sa aktivističkom scenom puno značila jer je na toj sceni kritička svest mnogo prisutnija nego na likovnoj.
Što se tiče odnosa umetnosti i aktivizma mislimo da je pozitivno da se ove dve scene spajaju i zajeno rade jer jedni od drugih možemo dosta da naučimo a zajedničkom akcijom može više da se postigne. Aktivistička scena ima veću energiju, ljudi su zaista od akcije dok umetnička je usporena, često razmažena… S druge strane, dobro je da se zna razgraničiti šta je aktivizam a šta je umetnost jer obe imaju posebne istorije, medijume, strategije itd. Aktivizam ako se priča o nekoj opštoj «srpskoj umetnosti» u smislu produkcije izložbi u galerijama i muzejima koji se bave savremenom umetnošću nije zastupljen («srpskoj umetnosti» je generalno problematičan termin jer ima dosta različitih pozicija u tzv «srpskoj umetnosti). Opet na alternativnoj scene veze postoje, ljudi zajedno rade, organizuju dogadjaje izd. Ali generalno nije ni za očekivanje da npr u Muzeju savremene umetnosti gledamo kao eksponate na izložbi transparente sa protesta. Mi kada govorimo o toj vezi ona se više odnosi na saradnju, zajdeničko delovanje. Npr mi imamo saradnju sa Queer Beograd festivalom već duže vreme a Queer Beograd festival i jeste mesto preplitanja aktivizma i umetnosti. Npr predprošle godine su se kod nas realizovale radionice u okviru festivala, ove godine smo mi organizovali perfromans umetnice iz Berlina Ane Hoffner u Rexu, gde se festival održavao i to je dobro jer naša umetnička publika slabo zna za Queer festival…

Kako vidite perspektivu kritičke / angažirane umjetnosti u doba neoliberalnog kapitalizma? Da li nam je potrebna umjetnost da nam kaže ono što već znamo?
Odgovor je dosta kompleksan. Zavisi koja kritička umetnost jer neke kritičke prkse mogu da idu «uz dlaku» neoliberalnom kapitalizmu tako da treba biti oprezan jer mnoge teme kojima se već neko vreme umetnost bavi su takođe teme o kojima čitate u dokumentima EU, čujete svakodnevno o njima na televiziji (kao npr tolerancija). Takođe, danas cenzura više ne funkcioniše kao nekad.


Danas ako ste kritični prema npr banci koja ulaže u kulturu i umetnost u tzv Jugo-Istočnoj Evropi kako bi se uz pomoć umetnosti i kulture barijere kapitala prevazišle (npr predrasuda na zapadu da su ljudi sa tzv Balkana necivilizovani isl) ista ta banka će vas zvati da pričate na simpozijumu ili joj prodate rad za njenu kolekciju…Tako da s jedne strane može se reći da danas biti kritičan je čak i profitabilno. Naravno, to je opasnost jer onda je kritika relativizovana. Nama se čini da je važno da se stvari povezuju i analiziraju zajedno npr kapitalizam i nacionalizam, kapitalizam i rasizam itd jer idu jedno s drugim, a i da bi izbegli/e da govorimo iz liberalne pozicije «otvorenog društva».
Takođe, nama se čini da ona zaista kritička praksa, što znači praksa koja ne zavisi od uslova produkcije i distribucije koje diktira neo liberalna institucija savremene umetnosti i umetničkog tržišta, odnosno praksa koja opstaje bez obzira na finansiranje, bez obzira da li novca ima ili ne, ima perspektivu jer se radi o ljudima koji nisu u svetu umetnosti radi biznisa i slave , već radi intervencije i subverzije.
Da potrebna nam je umetnost jer nije da smo svi sveznalice …Mi npr nismo iste stvari znale pre 3 godine kada smo počele da radimo i danas. Puno toga smo naučile, shvatile, naravno i dalje učimo…Ako se npr tebi čini da neke stvari već znaš ne znači da tvoja publika isto tako razmišlja…

Što po Vama danas znači povijesno često zazivana “odgovornost građana (i umjetnika)” u prostoru javnog djelovanja? Kakva je pozicija umjetnika/intelektualca u uvjetima globaliziranog “društva spektakla”?
Tu treba takođe da smo pažljivi jer odgovornost pojedinaca/ke je jedna od glavnih tehnologija tzv «selfgoverning» neoliberalnog kapitalizma gde on/ona ima svu slobodu da sam upravlja svojim delovanjem i samo od njega/nje i njegove/njene odgovornosti zavisi da li će uspeti u posl’u, životu itd.
Pozicija umjetnika/intelektualca u uvjetima globaliziranog “društva spektakla” treba da bude antikapitalistička…

pitanja: Marta Haraminčić
selekcija i korenspodencija: Nina Pisk
photo: Ana Kovačić i Ivana Peleh

tekst objavljen u Zarezu*

10:07 am You can skip to the end and leave a response. Pinging is currently not allowed. CROHR